Младен Караман је рођен 15. јануара 1937. године у Сплиту, као прво дете у породици великих југословенских зоолога, Зоре и Станка Караманa.
Детињство (1940-1950) укључујући ратне страхоте проводи у Сплиту. Ту завршава и малу матуру. Наредне три године живи у Дубровнику, јер похађа Гимназију.
Од 1953. до 1964. године породица Караман је у Скопљу.
Младен ту 1956. године завршава велику матуру и уписује се на студије биологије на Филозофском факултету.
Из гимназијских дана је његов први објављени рад „Правокрилци околине Скопља“, за који је у VI разреду добио Новембарску награду. У VII разреду је припремио свој први научни рад објављен 1958. г. у „Заштити биља“ у Београду.
Осим науке, гимназијалца Карамана интересује и фотографија, па у школи организује и води фотоаматерску секцију, а бави се и радиoаматерством.
1957. и 1958. учествује на радној акцији изградње аутопута Братство-Јединство.
На факултету интензитет његовог научог рада нараста до невероватних 13 научних радова. То је био број на којем је могла да му завиди и већина његових професора. Радови су углавном о ортоптероидама, али и терестричним изоподама, слатководним раковима и рибама. Дипломски рад „Декаподни ракови Македоније“ је одбранио 1952. године.
Већ исте године у Љубљани пријављује, а 17. априла 1964. године брани докторску дисертацију „Таксономско – еколошка и зоогеографска студија Orthopteroidea скопске котлине“. Две године у току којих је припремао дисертацију, млади Караман службује у Институту за рибарство у Скопљу. Ту је био и члан Управног одбора. У том периоду осим о ортоптероидним инсектима објављује и радове о декаподним раковима и рибама, а у приватном животу, заснива породицу.
1963. се сели у Приштину, где је на Катедри за биологију Филозофском факултету изабран за доцента на предмету Морфологија и систематика евертебрата, а ангажован и да предаје Екологију са основана зоогеографије студентима биологије, Биогеографију географима и Општи курс биологије студентима медицине.
У првом петогодишњем изборном периоду његово интересовање се проширује на глисте (Branchiobdelidae) и гмизавце геконе, а наставља да објављује радове о групама којима се већ бавио. Тако је до избора у звање ванредног професора, крајем 1969. године, објавио још 12 радова. Знатан део њих је осмислио и уредио у периоду 1967-1969. године, који је као стипендиста по позиву Хумболтове фондације провео у Зоолошком институту у Хамбургу. Током тог двогодишњег усавршавања ради на таксономско – зоогеографским равизијама и филогенетским студијама риба Европе, Мале Азије, Блиског истока и Северне Африке.
Наредни период живота у Приштини посвећује интензивном истраживању риба и сазрелим идејама о неким зоогеографским и зооценолошким проблемима, а посебно о проблему постанка и развоја фауне великих језера на југу тадашње Југославије, објашњавајући порекло охридске фауне. До краја приштинске етапе живота објављује још 16 радова.
Осим редовног педагошког рада са студентима, подиже и млади научни кадар. Под његовим руководством Радивоје Паповић израста у специјалисту за хомоптерне инсекте (Cicada). Oд 1973. до 1975. године Др Караман је био шеф Катедре за биологију приштинског Филозофског факултета.
Као показатељ признања за научна достигнућа, Академија науке и уметности Косова га 1975. године (у његовој 38. години живота) бира за дописног члана. Јула исте године комисија у саставу Др Павле Радоман, Др Иво Матоничкин и Др Слободан Глумац пише реферат са безрезервном подршком да Др Младен Караман буде изабран у звање редовног професора за предмет Таксономија и упоредна морфологија инвертебрата на тек формираном, крагујевачком Одељењу Природно-математичког факултета у Београду.
Тако, 1976. године крагујевчани за суграђанина добијају човека коме је научни рад отварао врата свих светских зоолошких института. Млади, а тако зрели научник, одољева позивима (из ЗИН АНСССР у Лењинграду, Националног музеја у Вашингтону) и ипак одлучује да се посвети подизању факултета у повоју у срцу Шумадије.
Тиме су биолошки институт, млади факултет и град Крагујевац добили великог ентузијасту и радника, врхунски образованог научника са изграђеним светским манирима, израслог и пажљиво негованог у крилу једноиповековне традиције научничке фамилије Карамана. Био је члан Немачког зоолошког друштва, члан Управног и надзорног одбора Ентомолошког друштва Југославије, Ихтиолошког друштва Југославије, Спелеолошког савеза Македоније, Друштва биосистематичара Македоније, Друштва еколога Македоније, члан Одбора за фауну у флору Косова тамошње Академије наука и уметности, члан Међуакадемског одбора за фауну и флору Југославије итд.
1976. је примљен у чланство СКЈ.
Од 1977. до 1979. је продекан, а у периоду 1980-1982. декан на ПМФ у Крагујевцу.
Своја схватања и знања је 14 година преносио крагујевачким студентима. Успео је да формира изванредну наставну збирку и библиотеку за развој научног и наставног кадра.
Био је ангажован и на последипломским студијама на Универзитетима у Новом Саду, Скопљу, Приштини и Свеучилишту у Загребу.
До последњег дана је водио интензивну преписку са научницима из САД (Колорадо), Лондона, Беча, Португалије, Италије, Немачке, Румуније, Пољске, Шведске, Канаде, Холандије, Француске, СССР-а, Грчке, Турске, Ирака...
Дуго је био једини академик на крагујевачком Универзитету, а тиме и понос нашега факултета.
Као и многи чувени истраживачи, ширио је своје идеје и јачао биолошку свест у људима са којима је комуницирао. Тако је у периоду 1983-1985. председавао Подружницом Српског биолошког друштва у Крагујевцу.
Врло активно је учествовао у решавању питања уређења града Крагујевца. Често су његови ставови и идеје објављивани у штампи. Дубоко свестан проблема у којима је град био и визионарски предвиђајући будућност, укључио се и изванредно помогао реализацију пројекта испитивања квалитета вода у региону. Резултати пропраћени његовим коментарима и сугестијама су 1986. објављени у студији „Хидробиолошка истраживања квалитета вода Шумадије и Поморавља“.
На жалост, његовој захукталој енергији и невероватној научној продуктивности на пут стаје компликација узнапредовале болести, дијабетеса, која га је пратила још од 24-те године живота. Слабљење, а потом и губитак вида га осуђују на растанак од микроскопа, справе за којом је преседео небројене сате и доживео многе радости откровења.
Ипак, дух борца се не предаје. Подиже млади кадар. Под његовим руководством раде Бела Блесић (Insecta, Apterygota: Diplura), Радоје Милојевић (Insecta, Coleoptera: Pselaphidae), Георгина Станковић (Insecta, Apterygota: Thysanura), Мирјана Петровић-Стојановић (Annelida, Oligochaeta: Lumbricidae), Снежана Пешић (Insecta, Coeloptera: Curculionoidea), а уз његову помоћ дисертацију o слатководним рибама завршава Витко Шорић. Захваљујући несебичној подршци и снази свог животног сапутника и сарадника у научном раду, Др Спасеније Караман, враћа се у свет научних часописа и објављује серију радова у коауторству са сарадницима. Неутаживу жеђ за новим биолошким сазнањима стално проширује. Осим споменутих група занимају га и стрижибубе (Coleoptera: Cerambycidae), епибионти на шкргама слатководних рачића Gammarus, екологија кишних глиста, а са сином Ивом истражује фауну косаца (Opiliones) итд. Провоцира га и примена компјутера у биолошким истраживањима и често жали што му је судбина, одузевши му вид, ускратила задовољство рада на њима. Заокупљеност проблемима заштите и унапређивања животне средине у њему не јењава, већ, напротив, 1989. изнедрује још један рад „Хидробиолошка истраживања акумулације Гружа“.
Због крајње оронулога здравља, октобра 1990. године, професор Младен Караман одлази у превремену пензију. Ипак, до краја држи под контролом израду докторске дисертације Б. Блесића и магистарског рада С. Пешић.
Истраживач-визионар, који је сагледавао будуће токове развоја биолошке науке, није увек наилазио на разумевање савременика. Ипак, професор Караман је кроз политички виц, одлично познавање националне историје, префињен укус за вина и музику (волео је највише Гершвина и изворне македонске песме), па и кроз оштро изречену критику сарадницима, љутњу и нервозу, показивао да је и он човек, мада велики, на сопствену несрећу већи од многих.
Нит његовога живота се прекинула у ноћи уочи 18. септембра 1991. године. Наша средина је изгубила великог научника.
Временски животни век професора Карамана није био дуг, али величина духовне димензије његовога бића оставила је и остављаће неизбрисиви печат на генерацијама биолога које је лично он школовао или његови наследници. Нама који смо остали, преостаје да наставимо његовим путем, следећи светлост њега, великога лучоноше.
др Снежана Пешић