Kad se dotakneš zlih duhova neke sredine sa namerom da ih osudiš ili prokažeš, obično se jave neki koji te optuže da ti sam zastupaš te zle duhove. Jednom rečju, nad tvoj rad i tebe samog nadvije se zao duh. Naročito ako su ti zli duhovi iz sliva Lepenice, koji ume da bude poganiji, po proizvodnji utvara, fantazija i slikovitih karakondžula, od sliva Amazona.

Moj prethodni roman „Nebeski Bik“ (Dereta, 2009), takođe je zakačio neke zle duhove. Naime, on se bavi Životom Ajnštajna i Mileve, te nedavno otkrivenom Ajnštajnovom avanturom iz 1939. sa 15 godina mladjom ruskinjom Margaretom Konenkovom, sve to izmedju Ajnštajnovih pisama Ruzveltu za pokretanje rada na uranijumskoj bombi, pa potom pokušaja da dodatnim pismima Ruzveltu, te kasnije Trumanu, pomogne u stavljanju Menhetn projekta pod kontrolu. Prikaz u lokalnoj Svetlosti, naslovljen je „Opet o bombi“ i osvrnuo se na deo o bračnim tegobama Ajnštajna i Mileve, kao na nešto neumesno, jer kako može jedan srpski pisac da daje opise prvog seksualnog odnosa Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, a da ne pomene da je Mileva u stvari otkrila teoriju relativnosti. Pošto je i jedan mnogo blagonakloniji recenzent ( u Koracima) nazvao taj deo romana „opisom parodirane seksualnosti“, ja sam zaključio da bi ti zli dusi mogli da  se obruše na mene, te sam odustao od dalje borbe za svoj rad...

Ali ne lezi vraže – zli dusi su mnogo gušće raspoređeni nego što mi očekujemo:

Neka mlada pesnikinja iz SKC-a „prepozna“ se u jednoj epizodi mog novog, neobjavljenog, romana „Tajna tanga“, delovi koga su čitani na sastancima književnog kluba i, brkajući me sa junakom mog romana, optuži me za pedofilske fantazije. Na sastanku se, ipak, zauzme stav da je to književnost koja nije podložna takvom direktnom tumačenju. Ali stvari počnu da se odvijaju ispod žita, po Kragujevcu se pojave priče da je moj roman pun perverzne seksualnosti i da propagira pedofiliju (sic!), te da treba sprečiti njegovo štampanje:

Na primer, kod mene se na PMF-u, uz kafu, vodi ovakav ratgovor. O čemu se radi u mom novom romanu? Ja: o ljubavnom nesporazumu izmedju pedesettrogodišnjeg profesora i dvadesetogodišnje studentkinje. Koleginica: Toga ima koliko hoćeš. Kolega: Ja mogu da ti navedem barem pet profesora ovde kod nas koji ispituju studentkinje u kabinetu. A što ti propagiraš to, kad ti to ne radiš? Ja: Otkud ti, da ja to propagiram? Kolega: Pa kad pišeš o tome...

Elem, jedan od najjačih privatnih preduzetnika u Kragujevcu, koji je inače već pomagao kao sponzor moj prvi roman, i pomaže mnoge druge, prvo prihvati da učestvuje u sponzorisanju mog novog romana, pa odustane. Moj drugar, privatnik iz Nemačke, prvo u telefonskom razgovoru, oduševljeno prihvati učešće u sponzorisanju, ali, po dolasku u Kragujevac, pošto čuje neke priče, prestane da se javlja. Kako se ipak našlo nekoliko sponzora iz Jagodine, izdavač, Lira iz Kragujevca, započinje rad na pripremi knjige, ali prilikom izbora moje fotografije za knjigu, ja dobijem verbalni napad od poznanika iz SKC-a­ ­­ sa čije književne večeri sam hteo da uzmem fotogrfiju na kojoj se ispred mene vidi njegova devojka. Momak pobesni i kaže mi da je pogrešio što je na „sudjenju“ glasao za mene, bolje je da je otišao da me tuži dekanu. Veoma čudno, tim pre što ni on, ni pomenuta pesniknja nisu moji studenti.

U toku rada na knjizi, grafički urednik predloži korice sa slikama jednog poznatog fotografa na kojima su prikazane „Vilendorfske Venere“ u raznim pozama, ali ipak, posle moje intervencije, prihvati sadašnje, neutralnije rešenje.

Većina ljudi koji se „prepoznaju“ u romanu, prestaje da komunicira sa mnom.

Zato sam u „napomeni autora“ osetio potrebu da dodam:

„Stoga se nadam da će čitaoci obraćati pažnju na to koliko su likovi uspeli, a ne na to na koga ih podsećaju.“

Je l' ste se zainteresovali za „Tajnu tanga“ i razmišljate da je kupite? Verovatno mislite da sam požurio sa ovim pitanjem. Jesam, i to zato što moj izdavač nema svojih knjižara, a moj roman još nikome nije ponudio, pa ga je i nemoguće kupiti.